Пионири:

- Прве две награде нису додељене,

- III  награда Мања Копривица,

- IV награда Мирјана Вујичић.

Омладинци:

- I награда  Мирослав Воларевић,

- II награда Милорад Миловић,

- III награда Златинка Тадин,

- IV награда  Радомир Лековић.

- IV награда  Радомир Лековић
 
Следи велики број рецитала, такмичења и учешћа чланова драмско рецитаторских клубова на обележавању значајних датума из историје Врбаса, јубилеја, прослава у многобројним врбаским фабрикама. Тако се јавља потреба за уметничким ствараоцем који би се бавио овим клубовима, глумцима и рецитаторима, који би унапређивао у квалитету и квантитету ову врсту уметности. До тада је главни организатор имао обавезу да руководи свим програмима којима се бавио Дом културе. Радомир Рајко Шоћ је добио ту дивну улогу и својим радом заслужио незаборав и дивно сећање свих који су рецитовали и глумили, али и сви аматери Установе. Захваљујући њему рецитаторство и глума су достигли највеће нивое такмичења и награда које су се могле освојити. Уз њега свакако треба истаћи Богдана Димитрова, Бранислава Барија Милошевића и Каталин Фазекаш Углар. Треба нагласити да су првим, другим и трећим местима на општинским, зонским, покрајинским и републичким такмичењима доприносили и просветни радници основних и средњих школа општине Врбас.
 
Политика Дома културе је била таква да се, осим у граду, развија аматеризам и у насељеним местима. У том смислу руководиоци радних јединица, односно уметнички руководиоци драме, рецитаторства, фолклора, редовно су обилазили села и уз сарадњу са управницима Домова културе омасовљавали све области културне делатности.Најбољи рецитатори, играчи и глумци, аматери су учествовали у пројектима Дома културе у Врбасу. Захваљујући томе Врбас је постао познат на мапи говорништва, глуме и игре.

Политика Дома културе је била таква да се, осим у граду, развија аматеризам и у насељеним местима. У том смислу руководиоци радних јединица, односно уметнички руководиоци драме, рецитаторства, фолклора, редовно су обилазили села и уз сарадњу са управницима Домова културе омасовљавали све области културне делатности.Најбољи рецитатори, играчи и глумци, аматери су учествовали у  пројектима Дома културе у Врбасу. Захваљујући томе Врбас је постао познат на мапи говорништва, глуме и игре.

Добитници златних плакета и носиоци првих места у Републици :

Педагог Радомир Рајко Шоћ:

• Милорад Бубања, 1976.година, старији узраст,
• Сања Булајић, 1978. година, млађи узраст,
• Весна Дринчић, 1980. година, старији узраст,
• Марина Пејаковић, 1993. година, старији узраст,
• Марина Мирковић, 1993. година, средњи узраст,
• Неда Миљковић, 1994. година, старији узраст,

Педагог Каталин Фазекаш:

• Јулија Генци, 1970. година

Педагог Весна Дринчић Ђилас:

• Милинкица Исаковић, 1985. година, млађи узраст,
• Милутин Ђилас, 1989. година, млађи узраст,
• Дијана Рогановић, 1992. година, старији узраст,
• Милутин Ђилас, 1999. година, старији узраст,
• Наташа Миловић, 2003. година,средњи узраст,
• Марко Васиљевић, 2006. година, средњи узраст,
• Маријана Дакић, 2009. година, старији узраст.

Педагог Косовка Лаврњић:

• Драгана Кованџић, 1976. године, средњи узраст,
• Сања Стојковић, 1994. година, млађи узраст,

Педагог Светлана Рајић:

• Дајана Бабић, 1988.година, млађи узраст,

 Добитници сребрних  плакета и носиоци другог места у Републици:

Педагог Ратко Рајко Шоћ:

• Душанка Пјешчић, 1982. година, старији узраст,
• Весна Мићуновић, 1983. година, старији узраст,
• Неда миљковић, 1995. година, старији узраст,

Педагог Весна Дринчић Ђилас:

• Адријана Вуканић, 1990. година, старији узраст,
• Дијана Рогановић, 1991. година, старији узраст,
• Ивана Гордић, 1991. година, средњи узраст,
• Јелена Елезовић, 1997. година, старији узраст,
• Ивана Гордић, 1998. година, старији узраст,
• Гордана Миловић, 2001. година, старији узраст,
• Ивана Гордић, 2002. година. старији узраст,
• Милица Ђилас, 2003. година, млађи узраст,
• Милица Ђилас, 2004. година, средњи узраст,
• Маријана Дакић, 2007. година, старији узраст,
• Павле Миловић, 2007. година, млађи узраст,
• Анита Огњановић, 2009. година, средњи узраст,

Добитници бронзаних плакета и носиоци трећег места у Републици:

Педагог Радомир Рајко Шоћ:

• Душанка Пјешчић, 1978. година, старији узраст

Педагог Весна Дринчић Ђилас:

• Александра Поповић, 1991.година, старији узраст,
• Вања Вучинић, 1998. година, млађи узраст,
• Вања Вучинић, 1999. година, средњи узраст,
• Марина Мирковић, 2000. година, старији узраст,
• Вања Вучинић, 2000. година, средњи узраст,
• Никола Васиљевић, 2005. година, млађи узраст,
• Анита Огњановић, 2011. година, старији узраст.

Још стари Грци и Римљани су неговали беседништво, као метод убеђивања и информисања или мотивисања циљане популације да прихвати одређено мишљење. Реторика у политици, реторика у суду или неки свечани говор, одувек су били пресуђујући у  уху слушаоца. Такмичењима у беседништву придружио се и наш Студио 2005. године и освојио запажене награде:

• Наташа Миловић, 2005. година, II награда,
• Милан Милутин, 2006. година, III награда у категорији ex tempore,
• Радован Сератлић. 2007. година, II награда за ауторску беседу,
• Милица Ђилас, 2011. година, II награда у категорији ex tempore,
• Радован Сератлић, 2012. година, II награда за интерпретацију,
• Милица Ђилас, 2012. година, апсолутни првак у категорији ex tempore,
• Радован Сератлић, 2013. година, I награда за интерпретацију,
• Анита Огњановић, 2015. година, IIIнаграда за интерпретацију.
• Ментор свим беседницима је била Весна Дринчић Ђилас.[1]

Почетни кораци драмског аматеризма покренути шездесетих година 20. века, проширили су се на будућност, невероватном заинтересованошћу како чланова аматерског позоришта, тако и публике. Тај податак, тај услов створио је могућности организовања глумаца аматера у клубове и секције по насељеним местима Општине. Велики допринос развијању говорних вештина дали су професори гимназије, који су својим ђацима давали домаће задатке да се укључе у секције Дома културе. Самим тим одабир који су професори књижевности извршили била је гаранција постојања потенцијала, за сваког ученика кога су упутили у ову институцију. Када је у питању позориште, највећи број аматера је био активан у Врбасу, а потом у Бачком Добром Пољу. Ове две групације су и међусобно сарађивале и учествовале у пројектима и једног и другог  Дома културе и доносили прве награде са зонских, покрајинских и републичких такмичења. Позоришни аматеризам је водио Радомир Рајко Шоћ, а режију је препуштао професионалним редитељима и глумцима, махом из Српског народног позоришта. Представе су стваране на српском, мађарском и русинском језику.Читалачке пробе, пробе на сцени, пробе костима, шминка, сценографија, осветљење, све је било под контролом професионалаца. Мајстор тона и светла је био незаменљиви Михаило Мишика Ерцеговац, зналац свог заната, педантан и вредан човек, који је носио половину успеха представе, као и Милош Николић који је водио рачуна о сцени и реквизитима. Са аматерима су радили, Влада Матић, Илија Слијепчевић, Витомир Љубичић, Милан Караџић, Петар Ујевић, Станко Богојевић, сценограф Милета Лесковац и многи други. Они су постављали позоришне комаде који су оставили утисак на публику и селекторе: Мрешћење шарана, Женски оркестар,Осврни се у гневу, Квен Лај, Очи у очи, браните љубав, Случај Лиде Матис, Машењка, Три шешира, Свадбени марш, Апокалипса сада, Не сањај, о стварној љубави ти говорим, Лудак и опатица, Шта му је оно на главу, Дневник Ане Франк, Максимилијан Звиждукало, Плаво и црвено у дуги, Затвор…

Запажене представе и велики број награда донели су глумци аматери који су припремали представе на русинском и мађарском језикуа највеће заслуге у том смислу припадају Нади и Јанку Ленђеру на русинском и Јаношу и Золтану Догнару, те Карлу Милеру и Марији Вујковић на мађарском језику.

Када се тиче дечјих представа, треба истаћи велику улогу Весне Ђилас, која је са редитељем Мирославом Марковићем Банетом прославила са дечјим представама. Поред многих награда и признања издвојићемо оно које је за представу “ Невидљива птица,” било врхунац достигнућа у Војводини. Наиме ради се о томе да је ова представа постала свеукупни победник Војводине за 1998. годину. Многе друге представе су стигле до републичког нивоа и освојиле много појединачних и колективних награда.неке од њих су: Кад си сретан, Тингл тангл, Сећање једне Вање, Весели воз, Капетан Џон Пиплфокс…Студио рецитатора је такође организовао низ сценских  приказа и перформанса, који су прожети стиховима и музиком. Један од запаженијих и непревазиђених је сценски приказ стихова Мирослава Антића “ Гарави сокак.” Култни догађај за децу је свакако био сценски приказ и дочек Деда Мраза, на св Николу, уз санке, лампионе, музику и стихове.

Највећи  број награда за Дом културе освојила је бачкопољска, позоришна група, за представе  Камен за под главу,  Јеси ли то дошао да ме видиш,  Развојни пут Боре Шнајдера,  Песма, Марсовац, Матуранти, Брисан пут, Оригинал Фасификата, Свети Георгије убива аждаху,  а награде за глуму су освајали Радоје Раонић, Весна Мићуновић, Драгица Ћаласан, Милорад Головић…Но много пре тога у овом насељеном месту од досељења колониста, највише се неговао драмски аматеризам. Своје креације су представљале публици генерације момака и девојака које су пуниле сале, не само у Бачком Добром Пољу, него и у околним насељима и општинама, као и у Србији преко учешћа на Турниру духовитоси “Политике Експрес,” и учешћем на смотрама широм Земље.Тако се неговала и дечја драма са по три до четири премијере годишње. Неке од представа су биле: Пипи дуга чарапа, Јунаци Павлове улице, Партизанска позорница, Николетина Бурсаћ, Мачак у чизмама, и друге бајке…Већина дечјих представа је дошла до републичког нивоа, али су многобројне награде, ипак, биле на нивоу општинских и зонских такмичења.

Некако се чини да је тај амбициозни пројекат развоја драме, који је ишао узлазном линијом и када је у питању дечја и омладинска и представе у којима су учествовале све генерације, зауставила свој пут уништењем Дома културе у пожару 1992. године. Непостојањем сале за пробе, позорнице за изведбу позоришних комада, утихнуо је ентузијазам и полет који је евидентно постојао. А постојао је у огромном броју глумаца аматера свих узраста, великом броју изведених представа, од дечјих, преко омладинских до класичних, у квалитету мерљивом бројем освојених награда, у заинтересованости публике. Не само да су пуњене сале, него су представе приказиване по неколико пута на истој сцени, а професионалне представе биле унапред купљене претплатничким картама и претплатом на информативни чсопис “ Сцена,” у издању Српског народног позоришта. Још се увелико припремала драма у Бачком Добром Пољу, под руководством Радоја Раонића, да би тек после 2010. почело ново окупљање у Врбасу, покушај оживљавања аматерског позоришта и то у једино тада могућем простору, биоскопу “ Југославија.” Тим поводом Слободан Елезовић је предложио да се позориште назове по имену познатог глумца, иначе Врбашанина, Владимира Поповића.

Највећу улогу око организације аматерског позоришта пртеузела је Љубица Делибашић, која је руководећи биоскопом, наставила упорно да формира позоришну трупу и покуша да врати некадашњи сјај. Ипак морамо рећи да су проблеми и даље присутни, простор неадекватан, те се припремају представе са мање глумаца и мање сценографије.Чини се према првим резултатима, броју гостовања и признањима, да ће, поготово када се отвори зграда новог Кутурног центра, аматерско позориште успети да врати углед и славу. Укључени смо у манифестације “Ноћ позоришта,” “ Дани позоришта”, пратимо савремена догађања и излазимо на такмичења.