Folklorno muzička redakcija

БИОСКОП „ЈУГОСЛАВИЈА“

Давне 1912. године, саграђена је зграда и почео је са радом први биоскоп у Врбасу, када је Петер Ерлеман продао део земље, уз противљење свога оца, како би саградио зграду и отворио биоскоп“ Nemzeti,“ који је то име задржао и између два светска рата, али сада под другом влашћу, „ Интернационал.“ Ако знамо да је први биоскоп, стални, отворен у Београду 1906. године, јасно нам је колико је Врбас, као варошица био напредан и у економском и у културном сегменту. Осим за време Другог светског рата( мада ни тада у потпуности), није затварао своја врата за посетиоце. Тај континуитет задржан је у послератном периоду и даље. Стогодишње деловање имало је своје успоне и падове као и све делатности, услед разних економски, политичких и других разлога. Како год, ова грана уметности привлачила је највећу пажњу гледалаца. Сама зграда је после 45 година је полако пропадала а ли је служила својој сврси.
Од 1945. године биоскоп мења име у “Слобода,” а Петер Ерлеман постаје административни радник у њему. Године 1957. биоскоп је реновиран, али су филмови и даље приказивани на старом кинопројектору, не само у биоскопској дворани, него и на отвореном, у летњој башти, на Шећерани, на Радничком универзитету... А управо ту на Радничком универзитету, где се одвијала највећа културна делатност, настављена је филмска прича кроз тзв. Филмску службу. Приказивани су филмови који су третирали разне теме из живота Југославије (ваздухопловство, хемијско-техничка заштита итд.) те шеснаестомилиметарски филмови. “ Филмске копије су су допремане возом. Сачекивали су их кинооператери са запрежним колима, бициклом, мотором, а касније аутима и транспотовали у биоскоп.” 1

Године 1961. приказано је 22 филма кинотеке и 43 на шеснаестомилиметарској траци, а видело их је укупно 13.673 посетиоца. Године 1962. 47 пројекција са 9.364 посетиоца, 1963. и 1964. било је 8658 глрдалаца на 35 филмова, 1965. 40 приказа  12685 гледалаца, 1966. године 28 филмова је видело 7645 гледалаца. За 1967. годину немамо податке а 1968. година је година, када Дом културе преузима део приказивања филмова у сали са 40 места која је свако вече приказивања била препуна гледалаца иако и даље, одвојено од Дома културе, биоскоп приказује своје филмове. Те, оснивачке, 1968. године, приказано је 26 филмова које је погледало 1682 посетилаца. Филмови су приказивани по месецима, као месец француског филма, пољског, америчког, југословенског, а  приказивани си италијански, јапански, шведски, енглески филмови.[1]

Захваљујући  набавци покретне  апаратуре,  филмови су се приказивали и у другим деловима града, пендловали по селима и заиста били главни вид забаве великог броја становника, свих старосних доба, нивоа образовања и занимања. 
 
Биоскопи који су активно радили по селима, временом су се припојили биоскопу „Слобода,“  који   је и сам припојен Дому културе, тј. садашњем Културном центру 1985. године, у оквиру кога и данас ради. Биоскопа “Слобода” је имао 400 места у партеру и 103 на балкону, као и летњу башту са 350 седишта. Трајање, углед и популарност обезбеђивали су биоскопски посленици Шапи Стеван-Пишта, Миливоје Новчић, Софија Соња Перишић, Драго Драгнић, Нађ Јожеф-Лулаш, Марија Маца Херинг.  После пожара и уништења целе кровне конструкције, 1989. године саграђен је нови  биоскоп под  именом „Југославија,“ који је добио прелепу, функционалну и  за то време, савремену салу.  То је било време огромне посећености филмских пројекција, што због богатог репертоара, што због квалитета приказивања, али и удобности коју је пружао савремени  ентеријер и наравно што је ова уметност и даље била предмет интересовања становништва  и носила примат у односу на неке друге области уметности и културе. Из архиве Културног центра  пронашли смо податак који говори да је за тридесетогодишњи јубилеј ове установе, биоскоп посетило 700.000 људи, из чега произилази да је годишњи број посетилаца био 23.300, што би на месечном нивоу било око 2000 гледалаца. Ови подаци се односе и на биоскопе по насељеним местима општине Врбас. Када се тиче насељених места у сваком од њих пет радили су биоскопи и између два рата .

 Ко је био први власник куцурског биоскопа, немамо сигурних података осим да у “Монографији” стоји име Петар Керекјарта, али неки истраживачи из овог села тврде да је то био Хенрих Холцдергер. Како било било, биоскоп је трајао и приказивао филмове на различитим локацијама у месту. За време Другог светског рата, власник биоскопа је био Хенрих Енис, да би после рата 1946, године добио назив “ Искра,” који је радио у оквиру удружења “Каћуша.” Године 1948. је национализован, а његов рад обновљен1953. године. Од тада променило се неколико кинооператера: Јаков Фејса,Мирослав прегун,Никола олејар, Силвестер Стрибер, Фекете Кирил Ћиро и Нандор Колоцка, као и  спремачица Велинка Фаркаш.[2]

У Равном Селу, у кући Тешнера прорадио је први биоскоп, баш захваљујући отварању биоскопа у Врбасу, као и у осталим местима Општине, биоскопи су до рата радили у приватној својини, да би се после рата национализовали, радили у месним заједницама сељачким задругама и на крају се припојили Дому културе. Биоскопски посленици у овом селу су били Станко Мишић Милуша,Томин Драгиња,Секулић Мира, Станимир Ђорђевић,Снежана Цветковић и Божо Ђурић.[3]

Змајевачки биоскоп је радио у оквиру кафане и истоименог власникаФридриха Рихтера, под именом “Викторија.”Кљасније се називао “Дунав” а после рата је радио у оквиру културно- просветног савета Општине, комуналног предузећа, самостално и на крају у оквиру ДК Врбас. Значајни посленици овог биоскопа су: Бујандрић Дамјан, Милош Ракић, Перица Ботић,Драгица Вујошевић, Бранка Шћепановић, ГезаБан, Војо Вуликић, Видосава Ивановић…[4]

О Бакчком Добром Пољу немамо података, осим да је постојао биоскоп између два рата, а после рата у данашњем Дому културе у селу, одвијао се филмски живот кроз старе кинопројекторе, пендловање са осталим биоскопима у препуној сали од преко500 седишта.У биоскопу “Дурмитор” радили су: Мироје Жарковић и Момо Ћаласан и Милун Даниловић кинооператери, Гроздана Делић и Стана Ћаласан, спремачице и управници, Вељко Маловић, Радоман Тмушић и Драгица (Ћаласан) Вукотић.[5]

Између два рата у Савином Селу је било три биоскопа. Један је био у сали синдиката, други “Корзо” и трећи у Дому културе, чији је власник био из Змајева. Иначе важно је напоменути да су се кинооператери међусобно испомагали, па су неки радили и у три села, те се може закључити да је сваки од њих био део сваког места у Општини и Врбаса. Неки од њих су били изузетно стрчни, стичући знања и школујући се у Београду, Кикинди, Палићу,Земуну…У Савином селу су радили: Матија Прекоп Маћаш, Никола Лаиновић, Ружица Парошки, Катица Бабовић и Радмила Лауц.[6]

About Me

У временима велике филмске кризе у свету, па и код нас,  један је од ретких биоскопа у Земљи који није престао са радом. С досетком доброг домаћина, руководство  се сналазило  на разне начине да придобије публику, извуче неки стари филм из „ковчега,“ нађе разлог за приказивање прошлости на филмском платну, одржи неке друге садржаје, а све како публика не би изгубила  навику  доласка у биоскопску салу. Успех је био загарантован захваљујући упорности, финансијској потпори града, а пре свега захваљијући ангажовању руководства.
 
Највеће заслуге за опстанак биоскопа, а свакако и одржавања навике публике да долази у установу културе,  припадају Слободану Елезовићу, који је поред тога што је руководио овом радном јединицимо, касније редакцијом КЦ, био и сјајни и истински познавалац филмске уметности, зналац који је био непогрешив у одабиру репертоара и мајстор да придобије публику, био је секретар Фестивала поезије младих и директор Дома културе. У време његовог вођења биоскопа, подршку је имао у кинооператеру Фодору Михаилу, благајнику Душану Лукићу, Дрени Бошков. Касније се придружује Ненад Бечић, Татјана Босановић и Љубица Делибашић, која је наследила Елезовића на месту руководиоца 2014. године. Једно време у оквиру биоскопског хола радио је и кафић у коме су се окупљали поштоваоци биоскопа и културе уопште. Прво је кафић водио Дом културе, да би га препустио приватницима који су у њега уткали дух културе, кроз различита културна окупљања, као што су музичке ретроспективе, музички хепенинзи, изложбе итд. Некако у тим довијањима да се задржи публика, управо у овој радној јединици родила се идеја, да аматерско позориште понесе име познатог глумца, нашег суграђанина Владимира Поповића.
 
У недостатку зграде Дома културе која је изгорела 1992. године, управо се у простору биоскопа одржавају драмске пробе и приказују исте и гостујуће, како аматерске тако и професионалне. Све то је доприносило да биоскоп  и даље опстаје, да се не затвара. После смрти Слободана Елезовића, ново руководство, уз помоћ разних конкурса, обезбеђује средства  за савремену опрему и дигитализацију, за промену дотрајалих столица и ентеријера. Укључују се и прате савремене трендове приказивања, фестивале,  обезбеђују најбоље и најгледаније филмове. Надамо се да ће се поново у биоскоп вратити публика, на начин како је то било у „златно доба“ биоскопа. Тај циљ се полако уобличава и поприма обрисе позитивног исхода, судећи према броју гледалаца који све више расте.
 
Све до велике кризе, губљења интересовања публике за овакав начин приказивања, наш биоскоп је био перјаница промоције најквалитетнијих, најнаграђиванијих и најпопуларнијих, светских филмова. Интересовање публике се мењало, због различитих разлога, али углавном је било условљено развојем аудио-визуелних технологија, телевизије, интернета…Међутим увек смо били актуелни и често смо морали приказивати филмове по недељу дана три пута дневно. Пендловање (приказивање филма у два или три места одједном) је било свакодневица, како би га сви у општини могли видети. Матине представе такође су биле редовне. Такво интересовање изазивали су филмови као што су они који су приказивани на светским фестивалима у Венецији, Берлину, Кану, филмови, оскаровци, Америчке филмске академије, домаћи филмови из периода Другог светског рата, поратни и савремени филмови.

[1]  Слободан Елезовић, “Више од живота,” КЦ Врбаса, “Сајнос,” Нови Сад, 2012. стр. 26.
[2]  Јовица Миросављевић, „ Петогодишњи извештаји,“ Раднички универзитет „Тоза Марковић,“Извештаји Дома културе,1968.

[3]  Слободан Елезовић, “Више од живота,” КЦ Врбаса, “Сајнос,” Нови Сад, 2012. стр.65.
[4] Ibid., str.67.
[5] Ibid., str.71.
[6] Ibid., str.72.
[7] Ibid., str.74.
kc_logo_06.jpg
© 2022, Културни центар Врбас
Израда и администрација: aXiom.rs

Контакт информације

+381.21.701.722
Маршала Тита 87, 21460 Врбас
info@kcvrbas.org
www.kcvrbas.org

Search