ГРАДСКИ МУЗЕЈ КУЛТУРНОГ ЦЕНТРА ВРБАСА
ОД ЗБИРКЕ ДО ГРАДСКОГ МУЗЕЈА
Давних шездесетих година, наставник историје и географије Иштван Ђенге је, пре свих, схватио значај прикупљања предмета, као историјског сведочанства о постајању богатства и преплитања различитих култура из различитих времена, многобројних племена и народа који су живели и живе на овим просторима. Заједно са својим ученицима прикупио је предмете и документе, који су превазишли просторне могућности ОШ „Братство јединство,“ те су им додељене просторије у законом заштићеној, „Томановој вили“, идеалнопм простору, у ужем центру града. Нажалост одавде су исељени у неусловну зграду будућег Информативног центра, одакле поново селе на више локација, у руиниране просторије. Већ на почетку ове приче може се схватити да значај музеја није одмах био видљив.
У оквиру сакупљачке делатности, оформљен је Клуб љубитеља старина. Поред Иштвана Ђенгеа, који је био утемељивач постојања будућег музеја и Клуба, истицао се и рад Атиле Бордаша, који је касније, истраживачким радом, помагао рад Музејске збирке, Бошко Новаковић, Јанош Догнар, Данило и Душанка Кнежевић и још неколицина људи, међу којима је, касније, била као записничар и будући руководилац Збирке, запослена у овој установи, Драгица (Ћаласан) Вукотић. Тај период, осим сакупљачког рада и борбе за неки пристојан простор, био је обележен и са неколико значајних изложби: Нумизматика, Оружје и Врбас у прошлости. У то време господин Ђенге ради и даље на сакупљачком раду, неуморно и упорно као и оног дана када је обелоданио своју идеју ученицима школе “ Братство јединство” и заједно са њима довео до скупштинске одлуке о формирању Завичајне збирке 1969. године. У том свом невиђеном ентузијазму наилази на огромне препреке и неразумевање од стране појединаца у власти, руководилаца великих фабрика, па делимично и у Установи када су средства простор и признања била у питању. Годинама су предмети збирке таворили по мемљивим, тамним и необезбеђеним просторијама, пресељавани из школе у зграду тадашњег ЗОИЛ-а, затим у део простора “Металоградње”, преко зграде бившег “Информативног центра,” магацина “Ауто мото друштва, ” бивше зграде затвора, до другог спрата зграде Културног центра у изградњи, да би тек 2012. године пристигли у депо, који је смештен у згради бивше општине, а који је додељен музеју 2005. године. У тим пресељењима, бежећи од поплава и провала, крађа, неовлашћеног уласка у Збирку појединих грађана, долази до губљења и уништавања великог броја музеалија, што је и Иштван Ђенге нагласио на отварању прве сталне поставке. У таквој ситуацији, 1986. године, Збирку преузима радница Дома културе, Драгица Вукотић, уз молбу да се и даље хонорарно финансира рад господина Ђенгеа, у чему није успела, а што је доста отежало будући рад, јер је знање господина Ђенгеа, било незаменљиво и немерљиво.
Чињеница је да је Музеј града основан 1969. године као Завичајна збирка Врбаса, искључивом заслугом Иштвана Ђенгеа. Од 1986. године ту улогу преузима Драгица (Ћаласан) Вукотић. Збирка је током тих година од ‘’Завичајне збирке’’ преименована у ‘’Музејску збирку’’, ‘’Редакцију за рад архива, збирки и музеја’’, те коначно у ‘’Градски музеј Културног центра” 2015. године, када руковођење преузима Весна Гргуровић. Чињеница је такође да је први директор Дома културте у оквиру кога је радио музеј, био Јован Миросављевић, те да и он, као и Иштван Ђенге, морају бити на пиједесталу оснивача данашњег музеја. Ако ништа друго то је податак који свакако спада у историју једне мале збирке, која, сада, може да парира и већим и дуготрајнијим музејима у већим градовима. С тог аспекта нити један историјски податак не сме бити заташкан и с тог аспекта желимо да укажемо на велики успех и пожртвовање оних који су цео живот посветили сакупљању предмета, њиховој презентацији и чувању, многобројним манифестацијама и изложбама. И захваљујући њиховој борби, и неодустајању данашњи музеј и постоји.
У оквиру сакупљачке делатности, оформљен је Клуб љубитеља старина. Поред Иштвана Ђенгеа, који је био утемељивач постојања будућег музеја и Клуба, истицао се и рад Атиле Бордаша, који је касније, истраживачким радом, помагао рад Музејске збирке, Бошко Новаковић, Јанош Догнар, Данило и Душанка Кнежевић и још неколицина људи, међу којима је, касније, била као записничар и будући руководилац Збирке, запослена у овој установи, Драгица (Ћаласан) Вукотић. Тај период, осим сакупљачког рада и борбе за неки пристојан простор, био је обележен и са неколико значајних изложби: Нумизматика, Оружје и Врбас у прошлости. У то време господин Ђенге ради и даље на сакупљачком раду, неуморно и упорно као и оног дана када је обелоданио своју идеју ученицима школе “ Братство јединство” и заједно са њима довео до скупштинске одлуке о формирању Завичајне збирке 1969. године. У том свом невиђеном ентузијазму наилази на огромне препреке и неразумевање од стране појединаца у власти, руководилаца великих фабрика, па делимично и у Установи када су средства простор и признања била у питању. Годинама су предмети збирке таворили по мемљивим, тамним и необезбеђеним просторијама, пресељавани из школе у зграду тадашњег ЗОИЛ-а, затим у део простора “Металоградње”, преко зграде бившег “Информативног центра,” магацина “Ауто мото друштва, ” бивше зграде затвора, до другог спрата зграде Културног центра у изградњи, да би тек 2012. године пристигли у депо, који је смештен у згради бивше општине, а који је додељен музеју 2005. године. У тим пресељењима, бежећи од поплава и провала, крађа, неовлашћеног уласка у Збирку појединих грађана, долази до губљења и уништавања великог броја музеалија, што је и Иштван Ђенге нагласио на отварању прве сталне поставке. У таквој ситуацији, 1986. године, Збирку преузима радница Дома културе, Драгица Вукотић, уз молбу да се и даље хонорарно финансира рад господина Ђенгеа, у чему није успела, а што је доста отежало будући рад, јер је знање господина Ђенгеа, било незаменљиво и немерљиво.
Чињеница је да је Музеј града основан 1969. године као Завичајна збирка Врбаса, искључивом заслугом Иштвана Ђенгеа. Од 1986. године ту улогу преузима Драгица (Ћаласан) Вукотић. Збирка је током тих година од ‘’Завичајне збирке’’ преименована у ‘’Музејску збирку’’, ‘’Редакцију за рад архива, збирки и музеја’’, те коначно у ‘’Градски музеј Културног центра” 2015. године, када руковођење преузима Весна Гргуровић. Чињеница је такође да је први директор Дома културте у оквиру кога је радио музеј, био Јован Миросављевић, те да и он, као и Иштван Ђенге, морају бити на пиједесталу оснивача данашњег музеја. Ако ништа друго то је податак који свакако спада у историју једне мале збирке, која, сада, може да парира и већим и дуготрајнијим музејима у већим градовима. С тог аспекта нити један историјски податак не сме бити заташкан и с тог аспекта желимо да укажемо на велики успех и пожртвовање оних који су цео живот посветили сакупљању предмета, њиховој презентацији и чувању, многобројним манифестацијама и изложбама. И захваљујући њиховој борби, и неодустајању данашњи музеј и постоји.
Колико год та борба била тешка и несхватљива многима, она је резултирала огромним бројем предмета, обезбеђивањем репрезентативне зграде у центру града, омогућавајући адекватно чување и презентирање музеалија, учествовање музеја у ископавањима на археолошким локалитетима, што коначно омогућује, да се ископани артефакти чувају у врбаском музеју, фантастичним бројем посетилаца и љубитеља музеја, запошљавањем стручних људи, разноврсним изложбама, сценским приказима, трибинама, успостављањем сарадње са иностранством, са музејима у Земљи и коначно са угледним стручњацима и професорима универзитета.
А текло је тако што смо од 750 пописаних предмета, затекли око 350, где убрајамо и копије докумената, исечке из новина и 24 рада ликовног уметника, који је на платну овековечио Врбас и његове улице, а који су напрасно нестали из, наравно, необезбеђеног депоа. Првобитно разочарање које је тада преплавило одговорну особу за културно наслеђе Врбаса, заменио је ентузијазам који се хранио упорношћу и знањем претходника и огромном подршком др Миле Босић, етнолога, директра Музеја Војводине др Љубивоја Церовића и Мирка Далмације, главног организатора Дома културе Рајка Шоћа, директора Бранислава Милошевића, а посебно археолога Марије Јовановић и Небојше Станојева, запослених у Музеју Војводине, без којих не би било таквог успеха у раду. Непрестана борба за прикупљање предмета, њихов смештај и чување, простор за сталну поставку, средства за археолошка истраживања, трајала је од 1986. године до 2015. од чега 15 година усамљеничке борбе, једине запослене у овој области у Установи. Нагомилавање материјала, отворање сталне поставке и велики број археолошких локалитета на територији Општине, захтевали су већи број запослених, посебно стручних кадрова. Уз велику подршку тадашњег председника УО Дома културе, Божидара Андријашевића, руководилац музеја успева у својој намери, да се у стални радни однос прими археолог, иако тек свршени студент, и без искуства. Захваљујући свом раду и уз подршку и помоћ руководиоца Збирке, археолога Музеја Војводине, новопримљена археолошкиња у многоме доприноси истраживању на локалитетима, богаћењу збирке и научно истраживачком раду. Убрзо се у радни однос примају и два историчара и стварају се услови за бржи развој музеја. Овај период рада до 2015. године обележен је тимским радом, ентузијазмом и квалитетом у прикупљању, чувању и презентирању културне баштине. Основали смо Друштво пријатеља музеја, од посетилаца који су изразили жељу да им шаљемо позивнице и да допринесу нашем раду. Радили смо на неговању мултикултуралности, прикупљањем културне баштине и презентирањем исте свих који живе на просторима Врбаса. Израдили смо велики број разноврсних примерака сувенира за будућу сувенирницу, захваљујући пријатељу музеја ….., а који су презентовани на туристичким сајмовима од стране званичника Општине. Свакако су постојали и проблеми, првенствено у вези са пописом и адекватним чувањем предмета, због пренатрпаности и неадекватности простора за смештај истих. Тај тридесетогодишњи период обележен је:
А текло је тако што смо од 750 пописаних предмета, затекли око 350, где убрајамо и копије докумената, исечке из новина и 24 рада ликовног уметника, који је на платну овековечио Врбас и његове улице, а који су напрасно нестали из, наравно, необезбеђеног депоа. Првобитно разочарање које је тада преплавило одговорну особу за културно наслеђе Врбаса, заменио је ентузијазам који се хранио упорношћу и знањем претходника и огромном подршком др Миле Босић, етнолога, директра Музеја Војводине др Љубивоја Церовића и Мирка Далмације, главног организатора Дома културе Рајка Шоћа, директора Бранислава Милошевића, а посебно археолога Марије Јовановић и Небојше Станојева, запослених у Музеју Војводине, без којих не би било таквог успеха у раду. Непрестана борба за прикупљање предмета, њихов смештај и чување, простор за сталну поставку, средства за археолошка истраживања, трајала је од 1986. године до 2015. од чега 15 година усамљеничке борбе, једине запослене у овој области у Установи. Нагомилавање материјала, отворање сталне поставке и велики број археолошких локалитета на територији Општине, захтевали су већи број запослених, посебно стручних кадрова. Уз велику подршку тадашњег председника УО Дома културе, Божидара Андријашевића, руководилац музеја успева у својој намери, да се у стални радни однос прими археолог, иако тек свршени студент, и без искуства. Захваљујући свом раду и уз подршку и помоћ руководиоца Збирке, археолога Музеја Војводине, новопримљена археолошкиња у многоме доприноси истраживању на локалитетима, богаћењу збирке и научно истраживачком раду. Убрзо се у радни однос примају и два историчара и стварају се услови за бржи развој музеја. Овај период рада до 2015. године обележен је тимским радом, ентузијазмом и квалитетом у прикупљању, чувању и презентирању културне баштине. Основали смо Друштво пријатеља музеја, од посетилаца који су изразили жељу да им шаљемо позивнице и да допринесу нашем раду. Радили смо на неговању мултикултуралности, прикупљањем културне баштине и презентирањем исте свих који живе на просторима Врбаса. Израдили смо велики број разноврсних примерака сувенира за будућу сувенирницу, захваљујући пријатељу музеја ….., а који су презентовани на туристичким сајмовима од стране званичника Општине. Свакако су постојали и проблеми, првенствено у вези са пописом и адекватним чувањем предмета, због пренатрпаности и неадекватности простора за смештај истих. Тај тридесетогодишњи период обележен је:
- Првом сталном поставком у историји града, комплексног типа, не рачунајући поставку, између два светска рата, која је представљала искључиво немачку културну баштину, с акцентом на религију којој су припадали.
- Добијањем репрезентативне зграде у центру града, некадашње СО Врбас, за потребе музеја 2005. године.
- Оствареним фондом од око 40.000 поклоњених, сакупљених и откупљених предмета, докумената, фотографија, књига, аудио и видео материјала, грамофонских плоча, записа на тракама комплетне радио станице Врбаса, први радио пулт у исправном стању, комплете листа “Глас”, “Политикиног забавника”, “НИН-а.” Као поклон су се нашле у музеју и поштанске маркице, дечје играчаке, комплетна занатске архиве, архиве Информативног центра, музички инструменти, заставе и предмета, међу којима прва ватрогасна кола Добровољног ватрогасног друштва Врбаса, са њиховом архивом, занатлијских алатки, машина, занатских израђевина, предмети “Народне технике,” модели макете као и апаратуре за фото секцију и морзеов телеграф, покућства и коначно све оно што спада културну баштину музеја комплексног типа. Поседујемо и у апотеку Милете Лесковца, једног од првих врбаских апотекара, уметничке радове са сликарских колонија, радове школе глине… Обезбеђен је и намештај који су користили врбаски индустријалци, предмети најбогатијих Врбашана, покренут пројекат “Библиотека родослова”, оформљен “Атеље 05,” иницирано формирање традиционалне ликовне колоније “Канал”, ликовне колоније “Ноћи музеја”, фотографија са традиционалног фото конкурса, школа глине, корпарског заната, сликања и цртања, сламарских вештина, радионица: “Маске словенских богова”, “Ускрс”, “Мали градитељ,” “Обликујмо глину”…
- Прикупљена је или боље рећи обједињена збирка уметничких дела Јожефа и Беле Пехана.
- Набављен велики број предмета са археолошких ископавања на “Шуваковом салашу,” “ Чарноку,” циглани “ Полет,” “Касети 5.” “Касета 5” је истраживана у периоду када Збирка није имала археолога, али захваљујући упорности Драгице Вукотић и немирењем са девастирањем наведеног локалитета, обезбеђена су средства за истраживање. Уз финансијску подршку тадашњег директора Дирекције за изградњу, Љубисава Срдановића, који је једини од свих директора, руководилаца, политичара у власти, схватио важност археолошких ископавања на овом локалитету. Комплетно обрађене предмете, уз пратећу документацију, око 1000 артефаката, музеју су доставили археолози Музеја Војводине. Дакле пронађено је насеље из 17. века п.н.е. где су живели аутохтони становници и насеље представља највеће равничарско насеље у Средњој Европи. Део предмета са “Шуваковог салаша” и “Чарнока,” такође се налази у врбаском музеју још од прве сталне поставке. Зато не можемо изоставити чињеницу о успеху, који великим делом припада стручњацима Музеја Војводине. Уз помоћ њиховог конзерватора, са локалитета “Чарнок,” конзервирана је земљана пећ и пренета у сталну поставку. Ову чињеницу истичемо као прави подвиг и реткост у преносу овакве врсте артефаката “IN SITU.”
Локалитет “Чарнок” је келтски опидум из 2.века п.н.е. до 4.века н.е. Он представља својеврсну житну тржницу где се вршила размена роба. Доминира равницом бачкопољског атара чувајући заоставштину Келта, начин одбране опидума од поплаве и пожара, тајну многобројних, малих, земљанних пећкица са остацима ливеног метала, као и својеврсне силосе за сушење жита. Ископавања на “Шуваковом салашу”, која су започета давне 1901. године, настављена заштитним сондирањем и снимањем терена 1984-1985. године, а од 1984. до 1996. године вршена заштитна ископавања, да би 2014. године кренула кампања истраживања и обједињавања дотадашњих резултата. Свакако овај локалитет представља први Врбас, који се под називом Орбаспалотаја, помиње у веродостојном историјском извору Даровници из 1387.године. У оквиру насеља је црква из 13-15. века, око које је изграђен одбрамбеним системом са краја 15. или почетка 16. Такође у музеју се налазе и предмети пронађени ископавањем аварословенске некрополе, на којој је ископано 158 гробова, али у чијим истраживањима није учествовала Музејска збирка. Локалитет помињемо као значајан за изучавање историје Врбаса и Старих Словена и као део сталне поставке музеја.
6. Издали публикације: Водич, Културно наслеђе Врбаса, превели књиге са немачког: Књига о Врбасу, Повратак у Марези, Марезијана, издавали каталоге за сваку изложбу, манифестацију, догађај, публиковали део наших активности у Раду Музеја Војводине. Наша збирка је представљена, захваљујући Агнеш Озер, у Немачкој, као део установе која плански прикупља, чува и презентује заоставштину немачког народа.То уважавање пренето је и у књигу о подунавским Швабама, где нам они одају признање за наш рад.
7. Захваљујући разним конкурсима, добијамо средства за адаптацију и прилагођавање простора музејским потребама, рестаурацију ватрогасних кола, старих преко сто година, те рестаурацију 16 слика Јожефа Пехана. Рестаурирали смо и довели у првобитно стање најстарију српску кућу у Војводини, која је уједно и својеврстан репрезент сталне поставке из НОБ-а, те вршили археолошка ископавања на “Шуваковом Салашу” и “Чарноку”. Обезбедили реплику средњовековног витешког оклопа за потребе сталне поставке. Израдили макету преводнице на каналу, која је девастирана. На основу фотографије је израђена макета, чији је значај у акцентовању почетка изградње Канала Франца Јозефа 1794. године, баш у Врбасу.
8. Обезбедили алармни систем и велики број савремених витрина које су касније искоришћене за сталну поставку, рамове за изложбе, покретне паное, легенде за будућу археолошку, сталну поставку. Набавили велики број костима за перформансе и сценске наступе из СНП, приликом расходовања истих.
9. Најважније да је Музејска збирка сво време, за наведени период, прикупљала, чувала и презентирала музеалије на најочигледнији начин, стручно, истинито, прихватљиво али и атрактивно, чиме је успела да обезбеди огроман број посетилаца у току године, а посебно за “Ноћ музеја” где је број публике досезао до 6.000 за једну ноћ. Због многобројних, квалитетних и креативних програма током свих година од када је установљена “Ноћ музеја,” добијали смо похвале и могућност да представимо једану “Ноћ музеја” у Београду, а за програм за 2015.годину, предложени смо за награду “ГРАД МУЗЕЈ”. Нажалост аутор те “Ноћи музеја” је елиминисан, те програм није одржан, а пропуштена је сјајна шанса да од свих музеја у Земљи, баш, ми добијемо престижну награду. Уследила је и зхвалница Музеја Војводине и бесплатан програм за дигитализацију 2014. године, као награда за наш рад.
10. Недостатак сталне поставке надомештан је програмима током целе године сопственим и гостујућим изложбама из историје, археологије, етнологије и историје уметности, трибинама о знаменитим Врбашанима и знаменитостима Врбаса, гостовањима познатих историчара, археолога, етнолога, перформансима, очигледним, сценским приказима историје, значајних догађаја, приказивањем археолошких, етнолошких и историјских филмова, одржавањем часова у музеју, гимназијалцима као и основношколцима у оквиру сарадње са школама.……Запослени су у својим програмима и плановима, непрекидно, тражили средства за сталну поставку, вршили припреме за исту, али да се она не реализује док се не створе услови за депо, не обезбеди цела зграда за потребе музеја, не рестаурира део за сталну поставку и неизврши конзервација музеалија. Такав рад је стављао пред запослене изузетно тежак и континуиран рад, јер је презентација музеалија, уопште материјалне и нематеријалне културне баштине и придобијање великог броја посетилаца, изискивало огромно ангажовање запослених. Захваљујући нашој упорности Скупштина општине Врбас је донела одлуку о изради пројекта зграде, за будућу сталну поставку у износу од 3.000.000,00 динара, што је и реализовано, а на својој седници која је доносила буџет за 2014. годину, обезбедила 10.000.000,00 динара, за адаптацију по већ урађеном пројекту. Новембра месеца је планиран почетак радова, који је пролонгиран за пролеће. На жалост буџет није испоштован.
10. Музеј се, врло успешно, бавио туристичким радом јер, до пре неколико година, Туристичка организација није била формирана. Тако смо прихватали госте из Земље и иностранства и проводили их, не само кроз музеј, него и кроз град. Такође смо организовали обиласке наших грађана до насељених места, археолошких локалитета, значајних места нашега града, као и посете музејима у Београду, Новом Саду …Наше госте смо водили у обилазак манастира, Петроварадинске тврђаве. Остварили смо сарадњу са невладином организацијом из Атања у Мађарској и са општинским руководством Атања, у вези са изградњом етно села, тзв, Звезданог села, где би била изграђана, наша аутентична, најстарија српска кућа, која се налази у Врбасу, а у домену рада је нашег музеја. На жалост изгорела је у пожару и више није приоритет, иако је изузетно културно добро законом заштићено.
11. У програмима који су се одвијали и огледали у масовности, учествовали су аматери КЦ, руководиоци редакција, сви запослени у КЦ, гимназијалци, основне школе, појединци, месне заједнице, гостујући програми: хорови, изложбе, балет, фолклор, еминентни уметници ликовне и музичке културе, позоришта, удружења, фирме и разне организације у самом граду и шире.Такав широк фронт људи, разних животних доба, пола, образовања, довео је до огромне популарности музеја, што је резултирало многобројним поклонима разних музејских предмета и докумената. Били смо присутни у медијима, готово свакодневно у локалним, али смо били гости РТС, Радио телевизије Војводине, многих војвођанских телевизија, Радио Београда првог и другог програма, дневним листовима у земљи, па чак, захваљујући младој сликарки Јелени Булајић и на CCN-u.
На крају ћемо резимирати активности Музејске збирке од прве сталне поставке 1998. до 2015. од када егзистира као Градски музеј Културног центра Врбаса. Треба имати на уму да тек од 2006. године музеј има свој простор за изложбе, а до тада су се углавном одржавали сценски прикази, одвијале радионице, обележавали традиционални обичаји на отвореном, предмети излагали у парку, на улици, неке изложбе у галерији, трибине и сценски прикази у гимназијској сали, жељезничкој станици, па смо чак организовали и двадесетчетворочасовну изложбу, поводом доласка бивших становника Врбаса, Немаца, поводом рестаурације Методистичке цркве. Гостовали смо и са сценским приказом, пред препуним гледалиштем велике сале Музеја Војводине, на Економском факултету у Суботици…. Одржано је дакле 78 изложби, 26 духовно сценских приказа, 16 музичких програма,40 перформанса, 14 музејских вечери, 6 радионица, 12 етно приказа,19 промоција књига, 10 година( 200 програма) Ноћи музеја, преко 100 дана ископавања и 74 екскурзије, обиласка, презентације споменика културе и архитектуре, локалитета итд. 585 догађаја од отварања прве поставке 1998. године до 2015. када музеј добија назив “Градски музеј Културног центра Врбаса.”
И на самом крају смо мислили да би било неправедно а неомогућити посетиоцима САЈТА да, бар на папиру, пропрате програм који је кандидовао Збирку за најпрестижнију награду “Град музеј”.
