Тих шездесетих, лирске програме уз стихове и музику, приређивали су исти људи који су касније били утемељивачи Фестивала. Међу њима незаобилазни Јовица Миросављевић, Бранислав Бари Милошевић, Радомир Рајко Шоћ, уз помоћ професора гимназије „Жарко Зрењанин”, те Душка Трифуновића и Пере Зупца, двојицеугледних песника, два драгуља трајања фестивала.
Фестивал је од свог почетка 1968. године окупљао песнике из целе Социјалистичке Федеративне Репубике Југославије. Песници су првих деценија слали на конкурс по две песме на језицима народна и народности. Чланови жирија су били угледни књижевници и професори универзитета из свих република и покрајина. Генерелни спонзор Фестивала, како би се то данас рекло, био је Пољопривредно-индустријски комбинат „Врбас“ чији су директори Стеван Тадић, Милутин Никић и Ристо Копривица активно учествовали у радуОрганизационог и Извршног одбора ФЈПМ. На реализацији ове велике манифестације радили су запослени у Дому културе и у Народној библиотеци. У време постојања Саамоуправне интересне заједнице за културу и Културно-просветне заједнице Врбаса, допринос организацији фестивала у дужем периоду су давали и Обрад Рашковић, Богдан Димитров и Мира Миловић Огромну подршку фестивалу у то време пружало је Угоститељако предузеће „Централ“ и посебно запослени у Хотелу „Бачка“ на челу са директором Ратком Вујачићем. Заштитни знак Фестивала, лик девојке која симболизује поезију, урадио је Ратко Шоћ Шутан, академски сликар из Врбаса. Једно време у употреби је био и лого који је креирао дизајнер из Новог Сада, Оскар Штефан. Кренуле су године у којима су град и околна насеља „живела” за тренутке Фестивала и његових пратећих програма, кроз митинге поезије, са балкона Дома културе, уз песничке ватре, перформансе, гостовања и младих и познатих песника који су изазивали и дивљење и страхопоштовање, по радним организацијама, школама, сеоским библиотекама, трговима... А видели смо и чули многе познате и оне тек закорачиле у свет песништва, оне који касније посташе знани и поштовани и признати и вечити пријатељи Врбаса и његове културе. У склопу пратећих програма родила се и „Југословенска палета младих” (Ју палета младих, Палета младих), традиционална изложба уметничких радова, младих стваралаца тадашње Југославије, која и до данас траје.²

Дугогодишњи уредник Палете младих (1974-2014) је био академски сликар и галериста Светислав Шљукић, а од 2014. године је академска сликарка Милијана Радовановић.
Неколико година у оквиру фестивала радила је и Трибина критике у склопу које су организовани тематски округли столови. Уредник Трибине био је Селимир Радуловић.

Фестивал, поред креативних програма, има своје устаљене путање, обавезним представљањем једног од познатих песника – „Портрет песника,” „Промоција књиге прошлогодишњег победника”, „Излет у Прозу”, „Песнички митинг”… Да би фестивал успео и у техничком смислу, не само уметничком и да би утисци били без мрље у интерпретацији фестивалских догађања, прво се распише конкурс са строгим правилима: право учешћа имају млади песници до 27 година, који конкуришу са 10 необјављених песама потписаних шифром које шаљу на адресу Фестивала. У другој коверти, шаљу решење шифре, што осигурава поштен приступ и отклања могућност протекције. Фестивал има свој жири, који тек по одабиру приспелог материјала потписаних шифрама одлучује о финалистима Фестивала. Разрешења шифри отвара жири када се саопштавају имена 10 финалиста који стичу право учешћа на Фестивалу и „Завршном програму”, када ће председник жирија саопштити имена награђених песника. Одлука о првој (штампање књиге), другој и трећној (новчаној) награди доноси се непосредно пре почетка програма, тако да нико сем жирија не зна имена добитника све до самог саопшења. Управо такав однос допринео је аутентичности Фестивала. Али и награда за најлепшу песму о Врбасу насталу на Фестивалу, коју си осмислили Бранислав Бари Милошевић и Душко Трифуновић 1972. године. Касније је награда добила назив по угледном директору библиотеке и главном уреднику фестивалских публикација „Станку Симићевићу”, која се додељивала све до почетка новог миленијума. Тако је и настао јединствени цветник поезије са песмама посвећених Врбасу, а најлепше су записали: Радомир Мићуновић, чија је песма под насловом „Песма о једном граду” постала химна фестивала. (На Мићуновићев текст музику је написао Габор Ленђел а отпевао је Нарцис Вучина. За јубиларни 50. Фестивал Данило Нинковић, солиста Великог тамбурашког оркестра РТВ на бисерници је обрадио химну у новом тамбурашком аранжману). Бранка Криловић, Бранко Кукић, Звонко Тарле, Драган Радуловић, Ана Цицкова, Данило Јокановић, Драгица Стојановић, Јован Николић, Нове Цветаноски, Славе Ђорђо Димоски, Фјодор Федчешин, Нежа Мауер, Здравко Гајко Поповић, Авдо Мујкић, Томислав Домовић, Спасоје Лабудовић, Крстивоје Илић, Милан Ненадић, Миодраг Раичевић, Благоје Баковић, Мирослав Алексић, Небојша Деветак...

Данас се награда „Станко Симићевић” додељује најмлађем учеснику. Фестивал је толико укорењен у душу и срца Врбашана, као и њихових гостију, да је од почетака до данас, био изазов за све оне који су га припремали. Од Дома културе, сада Културног центра, библиотеке, преко чланова жирија, па до секретара Фестивала, који је морао све „конце” да држи у својим рукама, од расписивања конкурса, презентације песничке манифестације између два одржавања, припреме пратећих програма, штампања победничке књиге, припреме материјала за чланове жирија, до администрације. Зато није било ко могао бити на месту секретара, него људи од знања, од пера, од ауторитета и пре свега креативни ствараоци. Први секретар Фестивала је био Благоје Баковић а затим Слободан Елезовић. Следе Мирослав Алексић, Ђорђо Сладоје и Бранислав Зубовић. Сваки од ових људи имао је потенцијал потребан за овакву моћну манифестацију, кроз свој претходни рад, доказане способности, који су песници и писци, учесници Фестивала у младости, организаторске способности и још много других квалитета. Од 1971. до 1996. године Фестивал је пратио чувени Билтен који је детаљно пратио сва дешавања на Фестивалу поставши права ризница књижевних бисера. Чувени уредници Билтена били су: Радоња Вукославовић, Исак Црногорски, Станко Симићевић, Спасоје Пако Лабудовић и Небојша Деветак.